Sjećanja na fra Barišu Drmića, veliki pokornik i molitelj čija je molitva tvorila čudesa.

Fra Bariša bijaše veliki pokornik i ne samo molitelj već sama molitva.

O fra Bariši rekoše:

            Ruža Vukadin zvana Korduša iz Omolja, „ Još uvik se sićam pra Bariše. Dosta sam toga zaboravila. Sićam se da sam curom bila kad sam k njemu dolazila. Ispovidala se ja, i on meni veli. Ti nemoj privarit malog! Ja tebe ispovidam od svakoga grija, poslušaj mene ko oca svoga! I onda, eto, vinčo me. Živili smo uvik u miru. Davno je to bilo, tamo iza dvadesete, ima više od šezdeset godina. Nije mogo biti bolji svećenik na ovom svitu.

            Posadi se kupus, pa gusina navalila na njega. Ako si nediljom sadio, ne triba ti k njemu ići. A ako nisi nediljom sadio, dade ti vodu, pa poškropi, pa vako im put ostavi, sve idu iz kupusa ko kad ovce goniš. Dugo bi on molio dok bi blagoslovio vodu.

            Kad sam ovde došla, ja zatekla dice. Ja bila sedma. Imali smo desetak ovčica. Jednom kažem: Ružo, seko, pomušćemo malo, pa ćemo ulit u puru. Kaže ona: Ne dam, nevisto, da mi ne budu janjci mršavi. Ja ujti ovcu, ona izmakni ovcu. Ne da. janjci će m biti rđavi, bit će gori nego ičiji. Ja ne dam, ja volim suvu puru kusat. E, dušo moja, meni ko uja dođe. Ja reko: Odnio, Bože, sačuvaj, đavo ovce i janjce! A ništa…. pušćasmo. Ode mala za ovcam. Kad u večer, taman večerali. Kad uzblejaše se janjci ko kad lete u ovce. A ja kažem: Bože, Bože, zaviri der, šta rade, šta je janjcima! Zaviri mali. Sestro, nevista, nema, ništa nek stoje…..

            Kad ujutro ustala se ja, janjetu jednom , ko kad zmija ujede, glava ovolilkačka, otekla. Ja sicaj, sicaj, muči se…. Do podne krepa. Tako sutradan drugo, prikosutra treće. A ja poleti pra Bariši. Sve mu ja kažem ko sada tebi. On se zasmija. Pokoj mu duši. Bog ga rajem napojio! Ako njega ne napoji rajem, onda mi se i ne uzdamo… Onda dušo si moja, on blagoslovi vodu, izmoli Boga, kleče na kolina i Boga moli… I kaže: „ Ti i tvoja čobanicaIsusovu krunicu na misec dana govorite tute di si đavleknula! Ja kažem: Lipi moj pra Bariša, šta njega ujde, miš, šta li? Kaže on: „U za čas pogodila, u za čas pogodila. Već govori Isusovu krunicu za misec dana! I prošlo je deset godina da mi nije ni papak valija. Odma mi je pomoglo., eto, ko da si rukom odnio.

            A došli đandari, kad je on bio kod nas. Došli da ga gone. Kaže on: „Stanite malo!“ Onde di je bio orašak, bila velika ona ploča ko astal od živice stine. Ode on u crkvu, pa Boga moli. Moli Boga, moli, a oni …. Ajde, ajde, ajdete, ajmo…! Oni se ne mogu ustat. Side na onoj ploči i ne mogu da se ustanu…. Onda otišli tamo onom koji je poslo.

            Dotraše jednog, u nj neprijatelj unišo, sotona. Nedilja je bila. Bilo onda misara koliko god oćeš. I ja sam tu bila. Drže ga dvojica. A on Bože sačuvaj, svašta govori svašta laje. A on (fra Bariša) kleče, pa moli Boga, moli pa moli. A on pade, pade ko svića. Oni svi mislili , eno mrtav, pa mrtav. I podiđe se. I odvedoše ga zdrava kući.

Petar Vukadin, Ružin muž, bio je dosta kratak, ali time je sve rekao: Nije onakvog čovika svećenika bilo ko što je pra Bariša bio, nit će biti“.

Stjepan Bagarić Brajo iz Miljacke (80 godina): „Fra Bariša je bio pobožan i svet svećenik. Samo je bilo potrebno da on digne svoju ruku i da Boga zamoli za nešto ti treba, pomoć s neba dolazi…. Takvog svećenika samo treba tražit.“

Jozo Filipović iz Crvenica (84 godine): Fra Bariša je bio sveto tilo“.

                                                                                   Nastavlja se….