Veljača 5, 2015. godine
U jednoj ratnoj tiskovini vojske Republike Srpske pod naslovom „ Ponos jači od nevolja“ Srpskoj soldateski trebalo je skrenuti pozornost na sve veće pljačke koje čine njeni pripadnici ne pitajući nikoga ništa, nego se samo tovari i vozi kući. O kakvoj se vojsci radi, govori nam ova priča. Priču svakako treba pročitati kako bi nam bilo puno jasnije kad su u pitanju rat i ratna događanja.
„ Vlado Kureljušić iz Mrđebara, opština Kupres, u ovom ratu izgubio sina jedinca. Boris je podlegao teškim ranama 5. novembra 1994. Gubitak nije mogao biti veći ni bolniji. Međutim, ta tragedija nije išla sama, nego su porodicu zadesile i druge nedaće. Za neke su krive objektivne okolnosti, a za neke su krivi ljudi.
Moja kuća se našla pod udarom ustaške artiljerije i tih dana osim vojske niko drugi se nije usudio da dođe u Mrđebrđe, pa ni ja. A ostalo mi je tamo sve: kuća, štala i drugi objekti…. Traktor, kosilica, mašine, namještaj, posuđe, kućni aparati…. Imao sam dosta i sve mi je tamo ostalo. Kad sam, po smirivanju vatre, došao kući nisam mogao da je prepoznam. Ali, nisam se naljutio. Računao sam: vojnicima je to sve trebalo: ćebat, dušeci, jorgani, kašike, šerpe… njima je to tada bilo potrebnije nego meni. A čuo sam da su hrabri i da su mnogo izginuli. Neka su odnijeli, možda bi i ja… - mirno i pribrano priča Vlado. Kaže da su to odnijeli Mrkonjićani na nove položaje. Samo je tražio da mu vrate prikolicu. Kažu da su poslije njih došli drugi vojnici. Oni su poskidali vrata, prozore, dasku, podove i sve što im je bilo potrebno. – neka su, možda bi i ja to uzeo da sačuvam glavu i zdravlje.
A kada sam ga pitao za mašine, Vlado je, skoro stidljivo, rekao da su motori kućanskih aparata skinuti, kosilice nema, neke priključne mašine odnesene, ali dodaje: - Možda to nije trebalo. A ako je trebalo, neka su. Onda mi nije krivo – kaže Vlado.
Nakon svega, porodica Vlade Kureljušića nije imala gde da se vrati pa su se sklonili kod rodbine. Vlado je prezimio kod brata u Hrbinama, a supruga i snaha su se smjestile kod zeta u Prijedoru. Do danas, ni nakon pet mjeseci, za porodicu nije obezbjeđen smještaj, ali Vlado kaže da će biti dobro jer su obećali tamo u Crvenom krstu da će ih staviti na spisak. Za pet mjeseci su dobili 30 kg brašna i 360 dinara jednokratne pomoći za poginulog Borisa. Paket koji je povodom Božića trebao da dobije kao i druge porodice poginulih, negde se zagubio.
-Vidim, nema mi života ovde i krenem da tražim drugo mesto za život. Odlučim da prodam ovce, a opština mi obećala da će ih prevući do Bijeljine ako im dadnem vagon sijena. Utovarim ovce i dođem do Šipova. Vozač „Vitorogprometa“ Mirko Maleš kaže da nama goriva i ja u Šipovu za 300 maraka kupim 60 litara. Dođemo do Brčkog, gorivo pri kraju i ja skinem sa kamiona nekoliko ovaca pa kupim još nafte. Kad smo došli u Bijeljinu izbrojim ovce: 15 komada krepalo na kamionu. E, prodam još ovaca, namirim do 300 maraka i dam Malešu jer je to trebalo za opštinu ili trgovinu da odvuče neku robu do Šipova. Nije mi čovjek kriv što smo se slabo dogovorili i što su me neki prevarili.
Ali, nije to sve – nastavlja Vlado. – Dao sam jedan vagon sijena za vojsku, tako ispada, a ostala su mi još četiri vagona. Dođem skoro da vidim šta je s njim, kad – odvukao ga neko! Kažu za vojsku. Hranili konje, ovce i krave, šta li. Neka, njima je bilo potrebno. Ali nije pravedno da ja dam toliko sam – kazuje Vlado i kao da osluškuje slažem li se sa njim. – Svi ćemo po malo pa nećemo ni osjetiti – kaže.
Mislio sam da će o ovome da se požali komandantu. Na moje zaprepaštenje, Vlado nije sijeno ni spomenuo. Samo je zamolio da mu jedan vojnik pomogne nešto oko traktora i ništa više.
Na kraju ove sumorne životne priče, dodajem jedan momenat koji bi trebao mnoge da zastidi: u uvjerenju o pogibiji Borisa Kureljušića piše: „ Dana 3.11.1994. godine u rejonu Semešnice prilikom borbrnih dejstava teže ranjen u predjelu glave. Podlegao u Banjoj Luci 5.11. Sahranjen 6.11.1994. „
A na groblju u Novom Selu stoji: „Boris Kupreljušić 1972 – 1994“.
Od četvoro Kureljušića samo Boris ima adresu! „
Objavljeno u srpskoj vojnoj tiskovini/Međaš/
/Bože Radoš/
